Прво питање је одакле? Како? Да ли је био луди геније? Само геније? Само луд? Шта је то тог манијакалног креативца, што Гауди свакако јесте, побудило да крајем претпрошлог века постави стандарде који данас опчињавају колико и запрепашћују. Шта је то у њему било тако уникатно? Сад бих волела да убацим још један елемент у то питање: Шта је имао он, а немамо ми? Који импулс је терао највећег Каталонца да буде такав, а зашто ми, креативци који данас имамо услове који превазилазе његове по свим параметрима, нисмо прешли праг пролазности које је он поставио тако високо…
Зашто је данас цигла само цигла? Његова није била. Он је циглама сликао. Зашто је то данас тако безлично? Где ми грешимо? Шта би се десило да је Гауди имао армирани бетон на располагању? Зашто је његов опус визија, а данас је то посао?!
Рођен је 25. јуна 1852. у… Реусу или Риндомсу? Ова два града се и данас отимају око почасти да су место рођења највећег архитекте модерног доба. А у то време, на дете казанџије и котлара нико није обраћао пажњу. Већ са седамнаест година похађа предавања студија архитектуре у Барселони. Иако је није осећао претерану жељу за званичним облицима образовања, за време студентских дана био је истрајан и вредан, тако да је дипломирао 1878. године. Гауди је био технички цртач, дизајнер намештаја, декоратер ентеријера, архитектонски геније, краљ маште, инвентивности, и ту титулу стекао управо опирући се конвенцијама. Не постоји реч којом бих могла описати величину његовог талента.
У парку Гуељ, којем је дао свој величанствени печат, мислим да бих могла провести дане и дане… Тамо је он покушао да изгради један чудесни свет у којем је употребна вредност ствари далеко иза утиска који оставља њихов маштовит изглед и енергија којом одишу и плене…Такве су и чувене клупе… Да, може се на њима и седети, али приступам им као делу генија, седање на њих за мене је скрнављење.
Каса Мила зидана од ломљеног камена. Заобљена стена, са балконима сличним морским алгама које се припијају уз њу. Таласасте линије зграде дочаравају фантастични свет мора. На коју бајку из детињства вас подсећају?
Каса Батљо, или Кућа од костију, како је мештани називају, представља још једно његово ремек-дело. Фасада украшена техником тренкадис, прекривена је фантастичним мозаицима од изломљених керамичких плочица. Зар није могао као и сви други да користи обичне, правилне плочице?! Не, јер он је Гауди, његовим делима владају неправилни облици, где се уобичајено не уклапа. Лучни кров зграде подсећа на леђа змаја, једног од типичних симбола његове архитектуре. Где сте сретали змајеве? Сећате ли се времена када сте у њих веровали?
Катедрала Свете Породице, Sagrada Familia, се у једном моменту из катедрале претворила у сврху његовог живота. Та окамењена шума под његовим рукама расла је ка небесима, подупрта напред са осам стубова који представљају осам шпанских градова: Севиљу, Валенсију, Гранаду, Толедо, Сарагосу, Бургос, Ваљадолид и Сантјаго. Сагласност архитектонских елемената и религиозног предања доведена је до савршенства. Та катехистичка целина употпуњена је стотинама скулптура у пуној пластици или високом рељефу. Такво обиље, та оргија изражајних елемената, не дозвољава да Гаудија сврстамо у било коју познату класификацију. Нема велике катедрале која би била дело само једног човека, али она би то могла да постане захваљујући тежњу која је нагризала Гаудија, распирујући у њему жељу да помири универзално представљање хришћанске доктрине с истанчаним, непосредним и до крајности занатским савршенством сваког детаља. Sagrada Familia je настала као завет. Завет који је до данашњег дана остао неиспуњен.
И ко је, на крају Гауди? Постоје ли одговори на питања која су се множила : Да ли је био луди геније? Само геније? Само луд? Шта је имао он, а немамо ми? Мислим да знам одговор. Можда је, вероватно је то, лична импресија, али је то тако.
Антонио Гауди је био дете. До смрти. Није дозволио себи да му одузму игру, он је био доследан. Доследно дете. Имао је срећу да ствара у средини која је то препознала, пратила и славила. Гауди је био дете које је ту пажњу вратило. Достојанствено и импресивно.
Данашња визија се изгубила негде између жеље спонзора, политичке коректности, новца, аутоцензуре, новца, трендова, новца, дизајнерских диктата… Где је то разиграно дете у нама које нас је надахњивало… несебично награђивало за сваки наш покушај да будемо нешто више… Дете је дигло руке то је сигурно, одустало од нас, као и ми од њега. Где је сад то дете (Гауди) у нама?
ŽeljkaBojić 
