kad stigneš u svoj grad, a u taj grad nikad ne stigneš prekasno

slučajna prolaznica


Onda, kada se vratimo u svoj grad. Baš u onaj grad koji smo bar jednom sanjali. I iznova otkrivamo uspavane delove. Delove iz našeg sećanja.

-Trampiti zgužvanu novčanicu putnika namernika za poneki takt uličnih svirača uhvaćen onako u brzom koraku. Mi, večito u žurbi, i oni, koji pripadaju tu. Oni, koji nose ključ duše jednog mesta i njenih stanovnika. Vešto poput čarobnjaka oživljavaju jedan drugačiji svet. Vanvremeni svet. Verno prenose njegovu priču kroz tkanje melodije. Svakom dostupna, a po najpre onim željnim da ukradu poneki delić te čarolije i raznesu je dalje.. Tako gradovi dišu kroz vreme. Putuju bez ikakve prostorne izmeštenosti.

Oblačan dan i bakar reka, a živi sjaj samo je odsjaj niske katanaca što čvrsto drže most dalje od zaborava. Oni koji spajaju u neraskidivo nade i iluzije, prošlost i sadašnjost, i daju joj opipljivu težinu. Povezuju nas bez fizičkog dodira, a ta uspomena trajno ostaje skopčana sa…

View original post 195 more words

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s