Знакови поред пута… Андрићевог и мог

Тражећи материјал за неке радове, вратих се Андрићу и „Знаковима поред пута“. Андрић – човек који ми је прочитао душу или који ми је прорекао будућност:

Најопречнија духовна стања: страх или опасна радост или плодан мир, смењују се у човеку
готово календарском сталношћу и јављају се неминовно, упоредо са променама на земљи.

Да старимо, да умиремо, то смо одувек знали, иако смо се споро навикавали на ту мисао и
тешко мирили са њом. Али са годинама, ево се јављају у нама, и то пре смрти и пре самог старења,
нове мисли са којима се човек не може да помири и које нас гурају у старост пре времена и у праву
смрт пре умирања. То је: јасно и неумољиво сазнање да у оном што је плодно, радосно и напредно
у свету ми све мање и све ређе учествујемо, да је све више заноса које не осећамо и подвига у
којима немамо удела, да у ствари, за нас свет вене и умире пред нашим очима, а ми, још живи али
изван живота, посматрамо га немоћни, без речи и покрета.

Гауди у нама

Прво питање је одакле? Како? Да ли је био луди геније? Само геније? Само луд? Шта је то тог манијакалног креативца, што Гауди свакако јесте, побудило да крајем претпрошлог века постави стандарде који данас опчињавају колико и запрепашћују. Шта је то у њему било тако уникатно? Сад бих волела да убацим још један елемент у то питање:  Шта је имао он, а немамо ми? Који импулс је терао највећег Каталонца да буде такав, а зашто ми, креативци који данас имамо услове који превазилазе његове по свим параметрима, нисмо прешли праг пролазности које је он поставио тако високо…

Зашто је данас цигла само цигла? Његова није била. Он је циглама сликао. Зашто је то данас тако безлично? Где ми грешимо? Шта би се десило да је Гауди имао армирани бетон на располагању? Зашто је његов опус визија, а данас је то посао?!

Рођен је 25. јуна 1852. у… Реусу или Риндомсу? Ова два града се и данас отимају око почасти да су место рођења највећег архитекте модерног доба. А у то време, на дете казанџије и котлара нико није обраћао пажњу. Већ са седамнаест година похађа предавања студија архитектуре у Барселони. Иако је није осећао претерану жељу за званичним облицима образовања, за време студентских дана био је истрајан и вредан, тако да је дипломирао 1878. године. Гауди је био технички цртач, дизајнер намештаја, декоратер ентеријера, архитектонски геније, краљ маште, инвентивности, и ту титулу стекао управо опирући се конвенцијама. Не постоји реч којом бих могла описати величину његовог талента.

У парку Гуељ, којем је дао свој величанствени печат, мислим да бих могла провести дане и дане… Тамо је он покушао да изгради један чудесни свет у којем је употребна вредност ствари далеко иза утиска који оставља њихов маштовит изглед и енергија којом одишу и плене…Такве су и чувене клупе… Да, може се на њима и седети, али приступам им као делу генија, седање на њих за мене је скрнављење.

Каса Мила зидана од ломљеног камена. Заобљена стена, са балконима сличним морским алгама које се припијају уз њу. Таласасте линије зграде дочаравају фантастични свет мора. На коју бајку из детињства вас подсећају?

Каса Батљо, или Кућа од костију, како је мештани називају, представља још једно његово ремек-дело. Фасада украшена техником тренкадис, прекривена је фантастичним мозаицима од изломљених керамичких плочица. Зар није могао као и сви други да користи обичне, правилне плочице?! Не, јер он је Гауди, његовим делима владају неправилни облици, где се уобичајено не уклапа. Лучни кров зграде подсећа на леђа змаја, једног од типичних симбола његове архитектуре. Где сте сретали змајеве? Сећате ли се времена када сте у њих веровали?

Катедрала Свете Породице, Sagrada Familia, се у једном моменту из катедрале претворила у сврху његовог живота. Та окамењена шума под његовим рукама расла је ка небесима, подупрта напред са осам стубова који представљају осам шпанских градова: Севиљу, Валенсију, Гранаду, Толедо, Сарагосу, Бургос, Ваљадолид и Сантјаго. Сагласност архитектонских елемената и религиозног предања доведена је до савршенства. Та катехистичка целина употпуњена је стотинама скулптура у пуној пластици или високом рељефу. Такво обиље, та оргија изражајних елемената, не дозвољава да Гаудија сврстамо у било коју познату класификацију. Нема велике катедрале која би била дело само једног човека, али она би то могла да постане захваљујући тежњу која је нагризала Гаудија, распирујући у њему жељу да помири универзално представљање хришћанске доктрине с истанчаним, непосредним и до крајности занатским савршенством сваког детаља. Sagrada Familia je настала као завет. Завет који је до данашњег дана остао неиспуњен.

И ко је, на крају Гауди? Постоје ли одговори на питања која су се множила : Да ли је био луди геније? Само геније? Само луд? Шта је имао он, а немамо ми? Мислим да знам одговор. Можда је, вероватно је то, лична импресија, али је то тако.

Антонио Гауди је био дете. До смрти. Није дозволио себи да му одузму игру, он је био доследан. Доследно дете. Имао је срећу да ствара у средини која је то препознала, пратила и славила. Гауди је био дете које је ту пажњу вратило. Достојанствено и импресивно.

Данашња визија се изгубила негде између жеље спонзора, политичке коректности, новца, аутоцензуре, новца, трендова, новца, дизајнерских диктата… Где је то разиграно дете  у нама које нас је надахњивало… несебично награђивало за сваки наш покушај да будемо нешто више… Дете је дигло руке то је сигурно, одустало од нас, као и ми од њега. Где је сад то дете (Гауди) у нама?

Алхамбра – црвени цвет Андалузије

„Vamos a Granada!“

Андалузија… звук њеног имена буди у нама звуке корида и фламенка, укус сангрије и тапаса, слику маслињака и Алхамбре. На местима судара вера, култура и народа увек су настајале величанствене грађевине. Настајале и с муком опстајале.

Калифат Ал Андалуз, са престоницом у Кордоби и Гранади, оснивају Мавари[1].   Шири се утицај ове, за средњевековне европске појмове, врло напредне цивилизације – граде се палате, путеви, шире се знања из медицине, филозофије… Но свака слава има и свој крај, те тако и маварска, тј. арапска. Хришћански краљеви Шпаније и Португалије јачају и откидају део по део маварске територије. Гранада  је био последњи маварски град који су Шпанци освојили и као такав чува највише маварских карактеристика, у етничком саставу становништва, кухињи, обичајима, музици, архитектури…

Комплетним градом доминира архитектонско чудо – дворац Алхамбра, израстао на брду изнад града, окружен шумом и праковима. Шпанско-маварски Акропољ апсолутно је највећи очувани европски примерак града – палате исламске архитектуре. Задњи маварски владар је био Боадбил (Несретни), за којег кажу да је у сузама 1492. потписао уговор о предаји Гранаде католичким хордама.

Алхамбра оставља без даха. Након ње свака црква изгледа осредње, празно. Грађена је од црвеног или још боље рећи, руменог камена, од кога су сачињене и стене, и андалузијска обала, и песак на плажама; све, па чак и шкољке на обали.Стоји вековима у подножју Сијера Неваде (Снежне планине), која је довољно висока да се на њој задржи снег током већег дела године. Она представља скуп палата, краљевских резиденција, дворишта, дрвореда палми, засада лимунових и наранџиних стабала, који су међусобно повезани на такав начин да у вама буде чудни мир, све у складу са исламским доживљајем спокојства и лепоте која сједињује овоземаљско и религиозно.

Унутрашњи зидови украшени су  чипкастим арабескама. Паучинасти орнаменти нису само пуке шаре, то су стихови из Курана, писани краснописом, испреплетани посвуда, чак и по плафонима, и премазани златном бојом. Наравно, најчешћи слоган је: „Алах је велики, Мухамед је његов пророк“. Ово је разумљиво, јер ислам не допушта изображавање људских ликова. Али, животиње су подобне. Посебно лав, симбол снаге и моћи. Дванаест стилизованих лавова у кругу, који придржавају једну фонтану са безеном несумњиво су главни украс Дворишта Лавова (Patio de los Leones). Ово двориште је једно од два најзнаменитија места Алхамбре, а окружује га импресивна колонада од 124 мермерна стуба у маварском стилу, а прича се да је намера архитекте била да ови стубови са својом богатом оријенталном декорацијом подсете на палме из оаза афричке домовине.

У сваком тренутку се изнад глава може видети нека од румених кула које из даљине подсећају на то мистично доба, када су архитекти стварали лепоту, а жубор воде био музика.. Кажу да су Мавари сматрали да је жубор воде, која утиче и истиче из разних базена, фонтана и водоскока једна врста музике за себе, која подстиче спокојство, боље разумевање света око себе и живота, и размишљање.

Алхамбру треба удахнути пуним плућима, осетити је у сваком дамару, уселити је у најсеновитији кутак ока. Тек тад постаје јасно зашто је Лорка писао баш онакве стихове, баш на том месту. Све се тада уклапа. Кажу да су градитељи Алхамбре хтели да створе на јави приказ раја на земљи. И заиста је тако. У таквој једноставности толико хармоније и лепоте!

Алхамбра


[1] Арапи, данас настањени на тлу Марока и Алжира

Пример електронског учења

На курсу „Електронско учење“ Славице Гомилановић имали смо задатак да направимо и анализирамо један пример електронског учења. Направила сам едукативни софтвер „Сунцокрет“ за други разред. Преузимање и коришћење је слободно! Уколико се не виде сва слова потребно је само инсталирати  фонт yucirswiss (мислим да је  тај :)).

e_learning_projekat_zeljka_bojic

https://skydrive.live.com/#

Примери добре праксе

Низом радова презентованих на скуповима учитеља показала сам неке нове и неке осваремењене начине рад са децом нижешколског узраста. Трудим се да пратим кретања у образовању, најпре у Европи, али и шире. На основу тих сазнања конципиране су поједине наставне јединице, које прилажем, с надом да ће и другима помоћи да осавремене свој рад.

Inkluzija

prezentacija srpski jezik

prezentacija Magnetizam

Od neolita do satelita – T.Popovic, Z.Bojic, K.Vukic

Сећам се бивших ђака

                                                                        Посвећено  Марини Јовановић

                                                                         1999. – 2008.

Петнаест  година стажа је иза мене, од тога девет у једном малом селу надомак Шапца. Када сам почињала са радим имала сам само нејасне представе о томе где се налази и шта ме тамо чека. Колико је то било далеко од реалности…

До центра села  двадесетак минута  ваљевским, а онда још толико пешке раскаљаним сеоским путем између њива. Центар – полусрушена зградица месне заједнице и оронула продавница са обавезном клупом испред. Баш ту, на каљавој ледини, иза низа борова, помаља се стара школа. Кров улегао, фасада одваљена… Ненавикла на сеоске пејзаже помислих: “Боже, где сам то дошла?!“  Али, ушавши у школу, страх је нестао. Сеоска учитељица! Није то мала ствар!

Родитељи ме дочекују у шпалиру бојажљивим осмехом. Ђаци, свеже подшишани и зачешљани, спустили главе са очигледном жељом да се мучење, звано први дан школе, што пре заврши. Уђосмо у малу и мемљиву учионицу. Поседаше у клупе, али на мом списку дупло више ђака. Није ми јасно где су Николићи, Јовановићи… Мислим, није списак у реду, на њему узраст од седам до четрнаест година. Комбиновано одељење,  у једној учионици два разреда, а рад на онолико нивоа колико је ученика. Индивидуализована настава у потпуности.

Више од половине њих из ромског насеља удаљеног пар километара. Лепо време у септембру, долазе редовно. Таман смо успели да прикупимо нешто уџбеника и прибора, кад дође Мала Госпојина и њихови доласци се проредише. Кише, снег, а онда пролећне поплаве. Немају обућу и одећу за такве временске услове,  па радије остају кући уз топлу пећ. До пролећа заборавише и оних пар научених слова, а и неки Буквари завршише у пећи. Кад се појаве у школи, опет кренемо из почетка. И тако све док не напуне петнаест година и престаре за основну школу. Дешавало се да их нема дуже време, а онда само стигне част – оженио се ђак!  Не може више у школу јер мора да ради.

Радили су и они млађи, али су и тад мислили на своју учитељицу. Једном ме на катедри дочека паковање  црвених хемијских оловака. Поклон од ђака. Знао да их користим, па кад је на депонији наишао на њих, сетио ме се и понео. Неком другом приликом стојим у градској пошти, кад моја ученица прилази људима и проси. Погнула  главу, не гледа им у лица, само пружи длан и затражи који динар. Ослових је, а она изненађена и срећна што ме види, зграби ми руку и пољуби је. Загрлим је, пољубим и ја њу, а људи около гледају са смешком.  Договоримо се да ако већ мора, нека пре подне долази у школу, а поподне „ради“.  Била је једна од ретких који науче да читају и пишу  са осам година.

Почеше времена да се мењају. Уведен је школски аутобус, па више нису морали да пешаче километрима. Редовније су долазили у школу. Родитељи некима набавили уџбенике, и деца заиста почеше да напредују. Како сам била поносна! На крају првог разреда, њих петоро знало је да чита и пише. Комплексни поступак обраде слова им је одговарао, више него Буквар из којег су неке текстове знали напамет.

Ако бих кроз прозор аутобуса спазила неко дете, по мојој процени школског узраста, одмах бих поручила да дође у школу. Већина би послушала, тако да наредне године отворисмо још једно одељење. Радовала ме је пуна школа деце. А њих су највише радовали излети и екскурзије. Водила сам их кад год би успели да обезбедимо превоз. Моји црнпурасти ђаци свуда су стизали са мном.

После девет година рада добила сам премештај. Градска школа, простране учионице… а ја  још и данас понекад пожелим да се вратим у моју сеоску. Остало је још много неиспричаних прича за нама. О Диши и његовим „шприц – крофнама“, Андрини која је најслађе изговарала оно: “Молим, учитељице…“, Адаму званом Пеле (мада је више личио на Роналдиња), Зорану који је молио да понавља да би још једну годину био с нама у школи  и многим другима. Надам се да сам их нечему научила и оставила траг у њиховим животима. Они су у мом неизбрисив. Била сам њихова учитељица.