Зашто остати овде (беседа са републичког такмичења 2012.)

„Остајте овдје!… Сунце туђег неба неће вас гријат ко што ово грије; грки су тамо залогаји хљеба гдје свога нема и гдје брата није..“ Тако су могли певати само романтичари. Реалност двадесет првог века пева другачије „песме“: „А шта ћемо за вечеру? – Буђав лебац!“  Шантић каже „мајка ваша земља вам је ова“. Ако је тако, онда имамо озбиљан проблем насиља у породици.

Зашто да останете овде?

Толико  је разлога:

– можеш да радиш као дипломирани  инжењер за 15 000 динара;

-можеш да чистиш школу у којој си био вуковац;

-можеш да путујеш ако си спреман да те на граници третирају као „опасан елемент“;

-можеш да изађеш на трг када репрезентација победи;

– можеш да живиш са мамом и татом до 35-те;

– можеш да возиш распаднута кола по распаднутим путевима;

– можеш да окрећеш прасе и печеш ракију;

– можеш да  једеш шљиве.

Изнећу вам  читав низ аргумената зашто не остати у Србији. Отишла  бих не зато што верујем да у другим државама цветају руже и да само чекају још мене, већ зато што ме тамо, чини ми се, не би дотицале њихове политичке прилике и евентуални сукоби. Тамо негде бих била странац, лојалан грађанин, који гледа своја посла.

Овде је све постало политика: и да ли ћеш и какав посао добити, и да ли ћеш успети да средиш неке папире у општини, и какав квалитет здравствене услуге ће ти бити пружен, и да ли ће ти неко узети десет метара дворишта…. Ја волим да раздвајам смеће за рециклажу, волим да чекам ред иза дискреционе линије, волим да купим карту за градски саобраћај. У  земљи Србији, својој домовини, ја се свакодневно осећам преварено и понижено.   Понижено од оних који мичу уснама док сричу СМС.

Шта треба младом човеку да би остао у својој земљи? Образовање, посао и могућност да живи од свог рада, наравно поштеног.  Колико младих у Србији може да каже да је успело у томе? Катарина је дипломирани социјални радник, завршила мастер студије. Живи са две сестре и оцем од његове пензије. Нада је дипломирани технолог, прерано удовица с двоје мале деце. Нема сталан посао, на замени је у школи, као „теткица“. Алекса је завршио високу струковну школу за дизајн и архитектонски факултет. Отишао је у Америку, купио камион и каже да је задовољан, може достојанствено да живи од свог рада. Милан је још у току студија почео да зарађује – пише радове за друге. „Дипломирао“ је до сада бар двадесет пута. Своју диплому је окачио на зид. Повремено обрише прашину с ње кад крене на тржиште рада где  га уче како се тражи посао. Милица има 35 година. Завршила је астрономију. Нема посао, нема дечка, не види будућност. Живи од родитељског минималца. Престарила је за послове преко омладинске.

Сви говоре о „одливу мозгова“, али логично је да свако ко има мозак оде тамо где има боље услове за живот и рад. Не живи се од брда и долина. Наш народ каже: „Боже, све ми узми, само ми остави памет“. По тој народној  овој земљи није остало скоро ништа.

„Домовина – то су сви наши снови“.  Али у земљи Србији се више не сања. Ако се неко случајно превари, неће дуго стати уљуљкан – пробудиће га крчање црева!

 

Рецепт за напредног наставника – педагошки саветник (калуп)

Потребно је:

  • 1 наставник са лиценцом и 8 година радног искуства;
  • компетентан, остварен и са жељом да напредује (пожељно је да то сам открије);
  • да се усавршава (бар 120 бодова + 50 додатних);
  • да зна да кликће и лајкује, даунлодује и шерује на више језика.

Поступак:

  • Сам мора да прикупи састојке и да замеси;
  • Крчка се до 8 дана у директорској кујни;
  • Директор тако укрчкано носи на дегустацију стручном већу, стручном активу…
  • Ако се дегустатори сложе да је оптималан однос састојака, сервира се Наставничком и Педагошком већу и Савету родитеља;
  • У случају да је дегустација позитивно оцењена, дистрибуира се просветном саветнику (он може да провери састојке и одобри рецепт);
  • Одобрен рецепт се враћа шефу кухиње (директору) на верификовање и улази у редован мени.

Рад у звању:

  • Открива састојке свог рецепта и размењује са другима којима недостају састојци (гратис);
  • Учествује у припремању шведског стола, тимски рад;
  • Активно учествује у прављењу Школског кувара (развојни, годишњи и стручног усавршавања);
  • Организује јавне дегустације оригиналних, угледних, рецепата;
  • Процењује и унапређује све рецепте и даје предлоге за још бољи рад кухиње;
  • Своје кулинарске способности проширује на нове конзументе (локалну заједницу, родитеље, колеге) промовишући добре стране кухиње из које потиче.

ПРИЈАТНО!

Аутори: тим учитеља Основне школе „Јанко Веселиновић“: Тања П., Љубица, Соња, Борка, Зока, Каћа и Жељка