Сећам се бивших ђака

                                                                        Посвећено  Марини Јовановић

                                                                         1999. – 2008.

Петнаест  година стажа је иза мене, од тога девет у једном малом селу надомак Шапца. Када сам почињала са радим имала сам само нејасне представе о томе где се налази и шта ме тамо чека. Колико је то било далеко од реалности…

До центра села  двадесетак минута  ваљевским, а онда још толико пешке раскаљаним сеоским путем између њива. Центар – полусрушена зградица месне заједнице и оронула продавница са обавезном клупом испред. Баш ту, на каљавој ледини, иза низа борова, помаља се стара школа. Кров улегао, фасада одваљена… Ненавикла на сеоске пејзаже помислих: “Боже, где сам то дошла?!“  Али, ушавши у школу, страх је нестао. Сеоска учитељица! Није то мала ствар!

Родитељи ме дочекују у шпалиру бојажљивим осмехом. Ђаци, свеже подшишани и зачешљани, спустили главе са очигледном жељом да се мучење, звано први дан школе, што пре заврши. Уђосмо у малу и мемљиву учионицу. Поседаше у клупе, али на мом списку дупло више ђака. Није ми јасно где су Николићи, Јовановићи… Мислим, није списак у реду, на њему узраст од седам до четрнаест година. Комбиновано одељење,  у једној учионици два разреда, а рад на онолико нивоа колико је ученика. Индивидуализована настава у потпуности.

Више од половине њих из ромског насеља удаљеног пар километара. Лепо време у септембру, долазе редовно. Таман смо успели да прикупимо нешто уџбеника и прибора, кад дође Мала Госпојина и њихови доласци се проредише. Кише, снег, а онда пролећне поплаве. Немају обућу и одећу за такве временске услове,  па радије остају кући уз топлу пећ. До пролећа заборавише и оних пар научених слова, а и неки Буквари завршише у пећи. Кад се појаве у школи, опет кренемо из почетка. И тако све док не напуне петнаест година и престаре за основну школу. Дешавало се да их нема дуже време, а онда само стигне част – оженио се ђак!  Не може више у школу јер мора да ради.

Радили су и они млађи, али су и тад мислили на своју учитељицу. Једном ме на катедри дочека паковање  црвених хемијских оловака. Поклон од ђака. Знао да их користим, па кад је на депонији наишао на њих, сетио ме се и понео. Неком другом приликом стојим у градској пошти, кад моја ученица прилази људима и проси. Погнула  главу, не гледа им у лица, само пружи длан и затражи који динар. Ослових је, а она изненађена и срећна што ме види, зграби ми руку и пољуби је. Загрлим је, пољубим и ја њу, а људи около гледају са смешком.  Договоримо се да ако већ мора, нека пре подне долази у школу, а поподне „ради“.  Била је једна од ретких који науче да читају и пишу  са осам година.

Почеше времена да се мењају. Уведен је школски аутобус, па више нису морали да пешаче километрима. Редовније су долазили у школу. Родитељи некима набавили уџбенике, и деца заиста почеше да напредују. Како сам била поносна! На крају првог разреда, њих петоро знало је да чита и пише. Комплексни поступак обраде слова им је одговарао, више него Буквар из којег су неке текстове знали напамет.

Ако бих кроз прозор аутобуса спазила неко дете, по мојој процени школског узраста, одмах бих поручила да дође у школу. Већина би послушала, тако да наредне године отворисмо још једно одељење. Радовала ме је пуна школа деце. А њих су највише радовали излети и екскурзије. Водила сам их кад год би успели да обезбедимо превоз. Моји црнпурасти ђаци свуда су стизали са мном.

После девет година рада добила сам премештај. Градска школа, простране учионице… а ја  још и данас понекад пожелим да се вратим у моју сеоску. Остало је још много неиспричаних прича за нама. О Диши и његовим „шприц – крофнама“, Андрини која је најслађе изговарала оно: “Молим, учитељице…“, Адаму званом Пеле (мада је више личио на Роналдиња), Зорану који је молио да понавља да би још једну годину био с нама у школи  и многим другима. Надам се да сам их нечему научила и оставила траг у њиховим животима. Они су у мом неизбрисив. Била сам њихова учитељица.

Advertisements

1 Comment

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s